ULICA

                                                                 

 Vetar je podigao nagomilanu prašinu sa asfalta kojim sam hodao, lišće je letelo uokolo, kolektivno i nesvesno srećno. Na uglu me je čekala ljubav mog života i znao sam da ima gadne reči na jeziku, ali tamo dalje sa plavom kosom punom peska i vetra, čekala me je još jedna ljubav mog života a dalje još jedna, pa još jedna i tako bez kraja i konca. A čekale su me verovatno tamo još neke koje i ne znaju još da će to postati. Jednu ruku držao sam u džepu kaputa i bez gledanja, od nekakvog papira tamo, pravio sam raketu.

-Ideš pičko? Rekla je.

-Ne glorifikuj običnosti Marina, svi nekuda idemo.. čovek je putnik! Imao sam glas kao da sam progutao brusni papir.

-Jebi se pederu i crkni tamo!

-I ja tebe volim Marina....

Držala je neku plastičnu flašu, sa ledenim čajem, čini mi se. Ali vešto sam je eskivirao kada je poletela ka meni.

-Jebi se konju! Počela je da plače, od besa valjda ili ko zna čega, okrenula se i otišla sa vetrom.

Kroz glavu mi je prošao fragment sećanja na neke naše zagrljenosti. Kakva glupača, pomislio sam.

Na drugim mestima prošao sam isto ili gore... vetar nije prestajao da duva, bio je divan dan za oproštaje, metanoju, altruizam...

 -Odlaziš, e pa nosi se onda! Vrata su se zalupila ispred mog lica. Zar i ona, pomislih suptilno.

-Nisi morao da dolazis samo da bi se pozdravio! Rekla je golubica br.3

-Znaš, mislim da si gadna osoba... Ali još je eho tih mojih reči visio u vazduhu, kada sam popio takvu šamarčinu da sam onom rukom u džepu momentalno zgužvao već napravljenu raketu.

-Jadna si! Okrenuo sam se i pesak je poleteo prema meni, sa nekim kesama i papirićima. Mislim da je još imalo ljubavi u meni prema njoj, bila je fantastična devojka.

Moj istruleli Opel stajao je parkiran ispod jasena... gde sada otići, uskoro će veče.. ko će mi se još obradovati.  Sa ovih tri sam bar bio u dobrim odnosima, kod ostalih neću imati baš neke šanse. Vetar je zviždao, nešto u stilu –Matori, ispušio si ga, a?-

 Čudno stvorenje je žena, nikako da im sve bude potaman... Odvezao sam se do Morave sa dve limenke Lava... Ne znam kako sam toliki moron, ali bio sam srećan. Napolju je Sunce pocrvenelo, sramežljivo... tonulo je u večernji dremež...  Tamo iza brda živela je neka Jovana i neka Tamara, Ivana i Nevena...  Biću njihova meta za flaše i šamare, jednoga dana kada za to dođe vreme.

Imao sam mobilni koji zna da peva, glupave male sprave... pa sam pustio Džoni Keša, ne verujem da je nekada svirao na Moravi..

Ostavio sam ulicu iza sebe, vetar i pesak, neke plave kose, prćaste noseve i nadrkana lica mojih jedinih pravih ljubavi.. I te sam noći otputovao.

                                                                          Sećanja na bezvez

                                                                                      Emil

???

To sam ja,

mislim, dakle postojim...

Pa šta,

sudbinu svoju sam sebi krojim.




Pričam o sopstvu,

o alter egu.

Pričam o ropstvu

i o Venerinom bregu.

Ne, to nisam ja,
a šta jesam?
Ko zna,
tu sam gde sam.

Kad zaćutim,
kada zaspim,
kada nešto naslutim
al' ne odgonetnem sasvim..

Jesam li i to ja?
tra la, la, la, la ...

Mozda sam samo kvark
ili neka druga čestica,
light and dark,
levica i desnica.

A da pitam Spinozu?
Možda sam panteista.
možda grešim prognozu,
al' znam da nisam ateista.

A da nisam,a da jesam....
Pa tek ko sam ili šta sam??
E sad više ne znam gde sam
ali taj sam.

Emil

Princ

Kupi mi slatkiše, kupi mi boks cigara,
sveže kapljice kiše i ozon sa trotoara.
Kupi mi izbledele farmerice, jer i snovi lagano blede,
neku kremu za lice i boju za moje sede.
I još po nešto za estetiku, možda crveni šal,
kupku da sperem patetiku i možeš me povesti na bal.
Tamo me svima pokaži, kreaciju svog uma:
„Ovo je moj princ“, slaži, „pokupila sam ga sa druma“.
Zagledaće me od glave do nogu, od nogu do glave,
„Pa i nije baš nalik bogu“, počeće da balave.
Ipak, nećeš me njima dati, jer ti si me poljubila dok bio sam žaba.
Ali uvek ćeš znati da je tvoj princ baraba.


Emil
20.06.2009

Шта си јој дао?

Шта си јој дао?

Прегршт балавих снова,

оно што може пружити лова.

Само си срао.

Са киме си мислио да се дружиш?

Балавко,

немаш ти појма слинавко.

Лова је кад немаш шта друго да пружиш.

Шта си јој дао?

Лошу перфекцију,

рокнуо себи адреналинску инекцију.

На првом тесту си пао.

Није више она коју си знао!

Са њом се сломило и нешто у теби,

Сада коњу одјеби.

Шта си јој дао?

А правио си се фин као!

И онда бацио све у воду,

Украо си јој слободу.

А шта си јој дао?

Ја сам и почетак и крај  у напред знао.

Не мешам се у туђе животе,

нисам  ја крив за идиоте.

Само те питам: Шта си јој дао??

                              Емил

                           (мислим да је још Март)

Hiljadu i jedno "zbog tebe"

Zbog tebe sam dobio keca iz matematike,
i na srpskom jeziku, iz gramatike.
Zbog tebe sam se pod jorganom skrivao
I tajno uživao, mislim....baš sam snivao.
Zbog tebe sam čak i tajno plakao,
i tri puta bezuspešno sa mosta skakao.
Zbog tebe sam prestao da čačkam i nos i mečku,
i slučajno slomio dva rebra tvom dečku.
Zbog tebe sam mršaveo i gojio se,
krvario i znojio se.
Zbog tebe sam ćutao kad mi vade zub
i do kraja “odvrtao“ muzički stub.
Zbog tvog bataka i karabatka
meni se dizala patka.
Zbog tvog vitkog struka i kuka
mene je hvatala muka.
Ja u stvari ništa nisam zbog sebe,
sve sam radi tebe.
Zbog tebe sam ljubav na prvo mesto stavljao,
razne koktele pio i spravljao, dobro, ne kažem...lepo sam se zabavljao.
Zbog tebe je Dostojevski napisao „idiota“
a ja bio pokusni miš iz tvog života, sramota.
Jureći tebe sam i ostario..
nekako sam se smežurao i ispario, skroz sam se pokvario.
Zbog tebe mi je endorfin tužan,
zbog tebe sam sada star i ružan.
Nisam te nikada dobro naciljao i pogodio,
a jebi ga baš... zbog tebe sam se i rodio.

eMiL – zbog tebe

06.06.2010

Odavno zaboravljeno

Pod tamnim fenjerima zaboravljeni grad drema u mom srcu..
vekovi su prošli ali fasade su nepromenjene, svetlucaju kao nekada trošnim sjajem... sve se raspada obrazujući kristalne kapi vremena.
Kroz moju glavu promiču slike, njena haljina plavlja od svih drugih, rubini oko vrata i skulpture i ornamentika od zlata.
Mermernim stepeništem žuri da ne zakasni na bal. A ja se krijem u senci presrećnih ljudi koji su spremni da se zabave. Imam metalnu masku boje meda, iza te maske moj pogled je mutan... od želje za tobom.
Štapovi sa sedefom gospode do mene, i dame sa perijem i šeširima, gutam ukus svoje želje. Tvoj struk je zategnut do pucanja, gromki aplauz utišava moje misli.
Sa lustera se pale dve po dve svetiljke ali nadamnom je oblak tame, ne možeš ni znati da sam tu. Ja sam senka, ne postojim, pod maskom boje meda ničega nema osim ogledala za tvoju haljinu. Ples i igra šire se van zidina, van niša i svodova, lukova ukrašenih čipkastim sjajem i sve to izlazi napolje u mirnu, pospanu i zvezdanu noć.
Skitnice već govore, da postojim. Da sam ja tu, na tom mestu da je ona mali bog rasturenih snova, nedostižna figura savršenstva. Trenuci su komadići večnosti, miris mi razara nozdrve, tvoj izdvojeni miris... od karanfila i šumske trave, od tvojih noći spremanih za mene. Znaš li da postojim pod maskom u moru maski i među morem drugih pritajenih misli. Arabeske i vitraži, tražim izlaz, ako me uhvate nikada te više neću videti. Tek kada vetar napuni dvoranu i pogasi svetiljke, ja ću otići.. nestati.
Želja za tobom krade mi volju, samo sam utvara, samo utvara zaboravljenih događaja, i ništa više. Ja sam zidar i rušitelj svega ovoga ovde a ti, ti si bestelesno nemirna, tvoji kukovi su od mekane gline, Bog još nije oprao ruke od vajarskog poduhvata. A ja plutam pod oblačkom tame. Baklje.. natopljeni fitilji i sveće ne obasjavaju moj lik, ja sam mračno nepostojeći.
Prvi čin je gotov, vetar leluja kroz usnule senke. Pod krugom zvezda, kada se predstava zavrsi, u skrovitosti gradskih kapija....... ljubiću tvoj vrat.
Emil (pod maskom, u boji senke)



Међу птицама

Цивилизација нам ставља окове,
оптерећени смо ситницама.
Ја сам за веће скокове,
о како завидим птицама.

Слобода је угушена,
окружени смо психопатама и убицама.
Нада је срушена,
о како  завидим птицама.

Ни једна монументална скулптура,
све се заврши на скицама.
Живот ме у понор гура,
о како завидим птицама.

И док ме пребијеног одводе,
у оковима и лисицама,
опраштам се од слободе,
о како завидим птицама.

                                  Емил  19.03.2013

КИШНИ ДАН

Са сопствене сахране се враћам,
жуто лишће кити кишни дан...
Правац кући, нигде не свраћам.
Говори су се смењивали,
као и Сунце и облаци ..
док су ме сахрањивали.
Срозао ми се интегритет,
изгубио сам тело,
више нисам ентитет.
А толико сам се због тела секирао,
те сам овакав, те нисам леп,
мозак сам себи испирао.
А сада ми све телесно не треба,

а још увек постојим,
не зависим ни од воде ни од хлеба.
У некаквој ретроспективи,
можда постоји и моја фигура,
али оно што стварно сам био, још увек живи.
И волео сам једну Дуњу, без краја и броја,
и још увек је волим..
Јесен стиже Дуњо моја.
А ето, сахрану је прескочила,
можда је спавала..

можда ја сада видим њеним очима.
Како ми људи себе слудимо,
жуто лишће кити кишни дан..
зар морамо умрети да се пробудимо.

Емил Ранковић

Скво

                        Скво

Има тренутака када постанемо блиски,

у задиханој тами, кад нестане виски.

Кад у пропаст оде маст,

кад нас прогута страст.

Има тренутака када љубав постоји,

у нашем мрачном свету у боји.

Кад и неко као ја испадне свиња

ил' тако нека животиња.

И онда то мало славе помрачимо,

снови се распрше још док се облачимо.

Хтео бих већ једном да променим то,

али не знам где је моја скво.

Постајем сам себи странац,

где то грешиш индијанац?

На крају изгубим сваку жену,

добијем брусхалтер за успомену.

Срце ми је умотано у ћебе,

није љубав кад се само јебе.

С којом год будем није то-то,

ја још маштам о мојој скво.

                  Емил – Жалосна Сова

Glupave nedelje

Opijen lakim drogama
iz laboratorija sopstvenog tela,
najveće blago sam pronašao među njenim nogama
a to je i htela.
Uz malo endorfina
i testosterona
i uz blagoslov crnog vina..
sreću smo pronašli ja i ona.


Emil

Звер у плавом

I sve to zbog tebe

Zbog tebe sam dobio keca iz matematike,

i na srpskom jeziku, iz gramatike.

Zbog tebe sam se pod jorganom skrivao

I tajno uživao, mislim....baš sam snivao.

Zbog tebe sam čak i tajno plakao,

i tri puta bezuspešno sa mosta skakao.

Zbog tebe sam prestao da čačkam i nos i mečku,

i slučajno slomio dva rebra tvom dečku.

Zbog tebe sam mršaveo i gojio se,

krvario i znojio se.

Zbog tebe sam ćutao kad mi vade zub

i do kraja “odvrtao“ muzički stub.

Zbog tvog bataka i karabatka

meni se dizala patka.

Zbog tvog vitkog struka i kuka

mene je hvatala muka.

Ja u stvari ništa nisam zbog sebe,

sve sam radi tebe.

Zbog tebe sam ljubav na prvo mesto stavljao,

razne koktele pio i spravljao, dobro, ne kažem...lepo sam se zabavljao.

Zbog tebe je Dostojevski napisao „idiota“

a ja bio pokusni miš iz tvog života, sramota.

Jureći tebe sam i ostario..

nekako sam se smežurao i ispario, skroz sam se pokvario.

Zbog tebe mi je endorfin tužan,

zbog tebe sam sada star i ružan.

Nisam te nikada dobro naciljao i pogodio,

a jebi ga baš... zbog tebe sam se i rodio.


eMiL – zbog tebe

06.06.2010

Iza stvarnosti

Nigde pojaseva za spasavanje,


samo nemirna noć i spavanje.


Nema jorgana ni topline,


i šire se daleke zvezdane magline.


Titravi odraz na površini leda


sjajnog meseca, koji sve gleda.


A opet miriše bosiljak i kamilica


kraj fotografije tvog zamrznutog lica.


I čini da ova koliba od pruća


postane topla i udobna kuća.


Možda si zvezda il meteor što pada


bežeči od svoga okamenjenog stada.


I možda ćeš moj zamrznuti san


pretvoriti u sunčan dan.


Ali prazna je ta priča, i uzalud je trud,


ti i ne postojis, samo sam ja lud.






Eki(neki)

Uspavanka

Samo mirno spavaj devojčice plava
i ne brini, postaćeš i ti zla.
U trulom svetu što očajava,
slobodno se što duže drži sna.
Jednom postaćeš laka,
ugledaćeš se na druge.
Bićeš ista kao i svaka,
uronjena u more tuge.
Sada neka ti patuljci ispune san,
jer noć će uskoro pasti.
A sutra kad svane novi dan,
već ćeš odrasti.
Emil
22.06.2011

Verujem

Tragam za plavim maslačkom
u izgubljenom raju.
Tragam za onom tačkom na kraju rečenice,
ukusom dedine prepečenice,
i mirom pod njenim šeširom.

Tragam za strofom koja će me ubiti,
katastrofom koja će me probuditi,
devojkom koja će me sludeti.

U beskrajnom traganju,
’’bespotrebnom’’ izlaganju,
tragam za krajem u laganju.

Za ukusom super palačinke tragam,
tražim devojku po otisku šminke.

I prašnnjave tavane, plave ptice, znakove na fasadama,
Trnove Ružice uspavane, njeno lice među zgradama.
Petlove novog jutra, ostatke od juče u sutra,
poentu u meditaciji, falinku u gravitaciji, kocku u rotaciji.....

I sve što pronađem vodi ka novom traganju,
oprostite ako sam smetao.
Ovo je kraj mom izlaganju,

Tragam za novim snom u snu,
Za vrhom na dnu....
Mesečina je plava, samo ne razumete,
nad vodom igraju vile, noćno nebo je puno pesme.
I sve ono što se ne sme, čime plaše decu...
Ja pronađem u starim fenjerima, u eci peci pecu....

I evo gde kaplje kiša niz novi dan,
narandzasti patuljak kisne,
i koga probudi san i tišina kad vrisne.

Tragam za onim što sam bio,
dok sam umeo da sanjam i dok sam snio.
Koliko vredim i koliko ću vredeti,
koliko ih ubedim da me ne mogu ubediti.

Hodam kroz polja prašnjavih ljubičica
I ni jedna ptica ne odleće od mene.
Na uzglavlju šarene posteljine
titrave igraju sene i noć me okružuje
svojom nasmejanom pesmom.

Oprostite na lošem ukusu čaja,
i što sam se ovako ophodio,
tu negde između princeze i zmaja... ja sam se rodio.
Noć je i treba dosanjati stvarnost.


Emil

26.06.2011

Moji lepši svetovi

Moji lepši svetovi

Imam oči  unutar sebe

i tri hiljade plavih svetova

i beskonačan sluh

i crvene cipele i jedanaest godina.

Imam bicikl na sunčani pogon

i jači sam od svih dečaka,

ja sam vitez, džentlmen i sanjivac...

ne dirajte me.

Sve ostalo je nevažno,

mrzim sporedne discipline odrastanja,

mrzim starce svojih godina

koji se ne žele igrati sa mnom.

Imam tri hiljade plavih svetova

i usta zevalice

i oči ispod kapaka

koje ne podižem da bih video svet.

Imam rog od jednoroga 

i kandžu od zmaja,

ja sam vitez i džentlmen

i imam jedanaest godina.

I sa tih jedanaest

ja sam shvatio čovečanstvo,

dalja shvatanja mi nisu potrebna,

zadržite ih za sebe.

Imam svoj sunčani bicikl

i neistražene džungle,

imam srce i mastu i tri hiljade plavih svetova...

i dalja shvatanja mi nisu potrebna.

                                                             eMiL

Godina 2063

GODINA 2063

           Godina 2063        

- Bz2, šta misliš, šta ako Zemlja nije kockasta?  

- Ma nemoj Bc4, a kakva je onda? 

- Možda je baš okrugla! 

- A gde si ti to pročitao da je okrugla? 

- Nigde! 

- A jel si pročitao negde da je kockasta? 

- Svuda!   

-Pa jel ti to govori nešto? 

- Ali šta ako nam na  Hologramu, petici  i  X2 ne govore istinu?

- ŠTA LUPAŠ, JESI LI TI SKRENUO! Hoćeš da te neko čuje. 

-  Ali razmisli , ak... 

- Neću da razmišljam, nego ko je beše bio tvoj deda  Bc4 ? 

-Emil ...

- Pa jel hoćeš da prođeš kao on?? 

-Neću! 

-Pa kakva je onda Zemlja?     

- Kockasta !  

-Pa normalno da je kockasta!

( jedno vreme traje kockasta tišina dok dva prijatelja gegaju prema školi. Prvi je prekinu Bz2)

-Šta si ti dobio na c5 testu o svemiru?

(kockasta tišina jos traje u glavi Bc4)

-B C 4, jel si gluv !!!

-Dobio sam nulu!

-Pobogu, na šta nisi dobro odgovorio?

-Na naj prostije pitanje!

-Koje?

-Ko je stvorio svemir!

-Šta, zezaš me, pa to svi znaju!?

-Ko ga je stvorio?

-Šta se praviš lud Bc4, pa LjUDI su ga stvorili, ko drugi!!

-Ljudi ...    Ja sam izgleda Bz2 glup čovek. Sve mi je nelogično i bez smisla!

-Pazi, mogao bi da odeš i prekontrolišeš se, možda su ti loše napravili mozak!

-Izgleda da su ga loše napravili!

(I dva prijatelja odgegaše polietilenskim drumom ka univerzitetu. Iznad njih bilo je jedno modro nebo, jedne kockaste stvarnosti. Istina nije ono što je stvarno, istina je stvar viđenja.)

                                                                                                              Emil

                                                                                                       ( pedeset godina ranije )

Tričavih milijardu svetlosnih godina

Tričavih milijardu svetlosnih godina

Kako se snovi tek tako rode

 a onda sve prođe i ode,

samo  nestane.

Omiljen pesnik i njegov stih,

o kako voleo bih

da bol prestane.

I tama kada se obruši,

kada sve što volim se sruši

i odnese voda.

U senci starih skulptura

i nedešifrovanih gravura

čeka me sloboda.

Kako umem da sagledam plavet,

tek kada pobedim avet

i slep kada progledam.

Kada napustim luku,

i u njoj ostavim strah i muku, 

jer nisam hteo da se predam.

I Žak Prever i Šarl Bodler

daju energiju za moj propeler

čim ih se setim.

I Da Vinči i Buanaroti

moji su kopiloti,

uvek su sa mnom kada uzletim.

Kako se snovi tek tako rode

a onda sve prodje i ode,

ostane tek mali cvetić u svesci.

Omiljen pesnik i njegov stih,

o kako voleo bih

da Bog oživi na ovoj fresci.

                                     Emil 2012

Rain

      Kapi kiše koje se kotrljaju po staklu ogromnog prozora, najvećeg pored koga sam  stajao.

 A iza mene je jedna isto tako velika prostorija, prazna i tiha, čuje se moje disanje. I napolju je jedan veliki svet, prenatrpan prazninama, mokar i pospan, bez vođe i nade.

 Kapi se slivaju u suprotnom pravcu, od dna ka vrhu prozora, možda je to vetar, kontra gravitacija, mrtvi pixel u mom mozgu.. i oblaci. Pored mene sedi jedna sreća i jedna tuga, igraju karte kraj prozora niz koji se sliva kišni dan u kontra smeru, nerešeno je.  Nerešena partija nadahnuća i nanometarskih poraza, velikih poniranja i suština većih od najvećih praznina. Mogu mislima da pokrenem svet, i tako sam pustio muziku kišnom gradu, kabanice, šeširi i kišobrani su se okretali tražeći izvor zvuka, ali uzalud, ja sam izvor. Pretvorio sam čitave ulice u Čajkovskog, u Štrausa i Musorskog..   Na lepom plavom Dunavu, kišni valcer za uspavane entitete i mediokritete. Iza mene, nad parketom odzvanjali su zvuci. A bio je mokar dan, da ne prejudiciram u viđenju narednih, i tek po koja mala oaza, oreol od misli i ukradenog proleća, bio sam apsolutni gospodar svoje sudbine, kraj velikog prozora ja sam stvarao svet. Iz blistavog mercedesa sa uključenim brisačima izašle su štikle, tanke kao vrat kristalne čaše.. zastala je dok se vetar igrao njenom bundom, otkud Čajkovski u ovo doba sveta, oreol od misli. Ja sam pisao po zamagljenom staklu  ''Lutko,vrati se u auto..“ i gle, prst mi je prošao kroz staklo i cela ruka i glavu sam proturio. Mahnuo sam joj, privukao jedan oblak i seo u njegovu baršunastu neminovnost.. Okrenuo sam se na tren i video iza ogromnog prozora usamljenog mladića, hteo sam mu reći nešto, ali suština počinje tamo gde reči prestaju. Ispod mene, na uspavani grad padala je kiša i dobovala po sjajnom mercedesu. Gume sa šarama od četiri milimetara odnosile su je nekuda ... nekuda od mene, prolazeći kraj saobraćajnih znakova na kojima stoji da od te tačke prestaje ljubav i nema ograničenja brzine, niti bilo kakvih ograničenja.. Osluškivao sam taktove motora, zvuk petostepenog, sekvencionalnog menjača, njeno ubrzano disanje, čak i zvuk njenih suza... Odavde sve počinje, pisalo je, dobro došli, samo ljubav prestaje. Utonuo sam u oblak i shvatio... potpuno sam srećan.

 

                                                             Emil

                                                             prvi Decembar

Dole na plaži

Dole na plaži

Dolazi na konju, bez daljine, jahač tmine.... Proganja me u noćima, u plavetnim noćima.

Rođen sam četrdeset pete i umro nakon divnih 25 godina..

U noći  bez daljine..

Ostavio sam je samu, da me čeka,  da ne razume zvuk koraka u mislima, u sobama koje smo na brzaka ostavili, bez pakovanja.

Na dašku vetra još živi ta pesma, to je večni dašak vetra, ne promenjen od postanka.... Negde si sakrila ploču ali ja sam zaboravio koja je pesma na  njoj, koji je datum moje smrti, i datum moje sreće.....

Sve sam zaboravio dole na plaži, dok si se ti česljala u lepoj drvenoj kućici čiju sam terasu sam ofarbao u belo.

Negde si sakrila bezvremenu ploču, bezvremeni dašak vetra i....

I nikada nismo plakali.

Sreća uvek traje večno, muzika ne prestaje, prestaju samo vekovi i ljudi, i mali nerešeni konflikti duše, oni da, sreća nikada ne prestaje...

U noći bez daljine,  jahač tmine.... vidim ti lice i znam gde sam grešio....

Ali oprosti mi, imao sam tako malo vremena, bio sam mlad, ali oprosti mi.

Čudno je da su to moji snovi znali pre mene, o zar sam samo san....

Zar sam samo san bio, i nisam imao svoje dane...

Možda sam samo hteo da gledam tvj osmeh dole na plaži, puštenu kosu, sve tvoje ... sve što me je činilo, zar sam samo san bio.

Dolazi na konju, bez daljine, jahač tmine u dugačkom kaputu, ali ne mogu mu razabrati crte lica pod senkom šešira.....

Ali znam...Znam...To sam ja. 

Na dašku vetra još živi ta pesma...

Čekaj me, o molim te samo čekaj me...

Jer sreća nikada ne prestaje. 

                                                           Emil

Морнар

MORNAR

Alo mornar, zajebi,

ja sam već star, odjebi.

Ma kakva voda, bla,bla,bla..

ja nisam sa broda, nego sa tla.

Jebeš daljine, kad se bojim,

bez prašine ja ne postojim.

Mornar, hajde se sredi,

zahvataš vodu u prazan bunar, drugog ubedi.

Ali mornar moj je drugar,

u tome je stvar.

Kaže.. najlepše su noći a laže, ja necu moći.

Talasi jedino prave šum, zvezde sjaje,

isprazniš um i beskraj traje.

Ćuti bre mornar, jel imaš dušu,

kažem ti da sam star, ja živim sušu.

To sam ja, zemlja i trava,

čovek sa tla, nije za mene pučina plava.

Ali mornar moj je drugar,

to menja stvar.

Ostavljam njive i obične žene,

idem gde žive morske sirene.

Da pesmu im čujem, da se ne kajem,

rumom da se trujem i sa morskim psima da lajem.

Suludih misli da se manem, da nešto je moje..

da udahnem i zastanem, samo daljine postoje.

Hajde mornar ukrcavaj sve što može da stane,

ne zajebavaj, krećemo pre nego što svane!

                                   milE

Плави брод

ПЛАВИ БРОД

Позивам воду да помогне насуканом броду,

црне га мисли гоне и лагано тоне.

Промашио је суштину, тоне у прашину,

разне га муче бољке, шапућу мртве шкољке.

Циче јарболи од кедра, завијају тужно иструлела једра.

Тајну чува бродска свеска, скривена испод наслага песка.

Ветар тек донесе коју слану капљицу мора,и тужно се осмехне испуцала кора.

Нит сирена, нит медуза, само слане капљице суза.

 Ветрови далеки говоре свима о миту да доћи ће плима,

да ће море загрлити лађу, да исти се нађу.

А онда у јуриш ка бескрајној води и толико очекиваној слободи,

где за њега престају муке, грле га бескрајне влажне руке.

Јунаци се не боје, и он ће поносан отићи у плаву гробницу међ' своје.

                                                                                                            Емил