Vetar
je podigao nagomilanu prašinu sa asfalta kojim sam hodao, lišće je letelo
uokolo, kolektivno i nesvesno srećno. Na uglu me je čekala ljubav mog života i
znao sam da ima gadne reči na jeziku, ali tamo dalje sa plavom kosom punom
peska i vetra, čekala me je još jedna ljubav mog života a dalje još jedna, pa
još jedna i tako bez kraja i konca. A čekale su me verovatno tamo još neke koje
i ne znaju još da će to postati. Jednu ruku držao sam u džepu kaputa i bez
gledanja, od nekakvog papira tamo, pravio sam raketu.
-Ideš pičko? Rekla je.
-Ne glorifikuj običnosti Marina, svi nekuda idemo.. čovek
je putnik! Imao sam glas kao da sam progutao brusni papir.
-Jebi se pederu i crkni tamo!
-I ja tebe volim Marina....
Držala je neku plastičnu flašu, sa ledenim čajem, čini mi
se. Ali vešto sam je eskivirao kada je poletela ka meni.
-Jebi se konju! Počela je da plače, od besa valjda ili ko
zna čega, okrenula se i otišla sa vetrom.
Kroz glavu mi je prošao fragment sećanja na neke naše
zagrljenosti. Kakva glupača, pomislio sam.
Na drugim mestima prošao sam isto ili gore... vetar nije
prestajao da duva, bio je divan dan za oproštaje, metanoju, altruizam...
-Odlaziš, e pa
nosi se onda! Vrata su se zalupila ispred mog lica. Zar i ona, pomislih
suptilno.
-Nisi morao da dolazis samo da bi se pozdravio! Rekla je
golubica br.3
-Znaš, mislim da si gadna osoba... Ali još je eho tih
mojih reči visio u vazduhu, kada sam popio takvu šamarčinu da sam onom rukom u
džepu momentalno zgužvao već napravljenu raketu.
-Jadna si! Okrenuo sam se i pesak je poleteo prema meni,
sa nekim kesama i papirićima. Mislim da je još imalo ljubavi u meni prema njoj,
bila je fantastična devojka.
Moj istruleli Opel stajao je parkiran ispod jasena... gde
sada otići, uskoro će veče.. ko će mi se još obradovati. Sa ovih tri sam bar bio u dobrim odnosima,
kod ostalih neću imati baš neke šanse. Vetar je zviždao, nešto u stilu –Matori,
ispušio si ga, a?-
Čudno stvorenje je
žena, nikako da im sve bude potaman... Odvezao sam se do Morave sa dve limenke
Lava... Ne znam kako sam toliki moron, ali bio sam srećan. Napolju je Sunce
pocrvenelo, sramežljivo... tonulo je u večernji dremež... Tamo iza brda živela je neka Jovana i neka
Tamara, Ivana i Nevena... Biću njihova
meta za flaše i šamare, jednoga dana kada za to dođe vreme.
Imao sam mobilni koji zna da peva, glupave male sprave...
pa sam pustio Džoni Keša, ne verujem da je nekada svirao na Moravi..
Ostavio sam ulicu iza sebe, vetar i pesak, neke plave
kose, prćaste noseve i nadrkana lica mojih jedinih pravih ljubavi.. I te sam
noći otputovao.
Sećanja na bezvez
Emil
