Kapi kiše koje se kotrljaju po staklu ogromnog prozora, najvećeg pored koga sam stajao.
A iza mene je jedna isto tako velika prostorija, prazna i tiha, čuje se moje disanje. I napolju je jedan veliki svet, prenatrpan prazninama, mokar i pospan, bez vođe i nade.
Kapi se slivaju u suprotnom pravcu, od dna ka vrhu prozora, možda je to vetar, kontra gravitacija, mrtvi pixel u mom mozgu.. i oblaci. Pored mene sedi jedna sreća i jedna tuga, igraju karte kraj prozora niz koji se sliva kišni dan u kontra smeru, nerešeno je. Nerešena partija nadahnuća i nanometarskih poraza, velikih poniranja i suština većih od najvećih praznina. Mogu mislima da pokrenem svet, i tako sam pustio muziku kišnom gradu, kabanice, šeširi i kišobrani su se okretali tražeći izvor zvuka, ali uzalud, ja sam izvor. Pretvorio sam čitave ulice u Čajkovskog, u Štrausa i Musorskog.. Na lepom plavom Dunavu, kišni valcer za uspavane entitete i mediokritete. Iza mene, nad parketom odzvanjali su zvuci. A bio je mokar dan, da ne prejudiciram u viđenju narednih, i tek po koja mala oaza, oreol od misli i ukradenog proleća, bio sam apsolutni gospodar svoje sudbine, kraj velikog prozora ja sam stvarao svet. Iz blistavog mercedesa sa uključenim brisačima izašle su štikle, tanke kao vrat kristalne čaše.. zastala je dok se vetar igrao njenom bundom, otkud Čajkovski u ovo doba sveta, oreol od misli. Ja sam pisao po zamagljenom staklu ''Lutko,vrati se u auto..“ i gle, prst mi je prošao kroz staklo i cela ruka i glavu sam proturio. Mahnuo sam joj, privukao jedan oblak i seo u njegovu baršunastu neminovnost.. Okrenuo sam se na tren i video iza ogromnog prozora usamljenog mladića, hteo sam mu reći nešto, ali suština počinje tamo gde reči prestaju. Ispod mene, na uspavani grad padala je kiša i dobovala po sjajnom mercedesu. Gume sa šarama od četiri milimetara odnosile su je nekuda ... nekuda od mene, prolazeći kraj saobraćajnih znakova na kojima stoji da od te tačke prestaje ljubav i nema ograničenja brzine, niti bilo kakvih ograničenja.. Osluškivao sam taktove motora, zvuk petostepenog, sekvencionalnog menjača, njeno ubrzano disanje, čak i zvuk njenih suza... Odavde sve počinje, pisalo je, dobro došli, samo ljubav prestaje. Utonuo sam u oblak i shvatio... potpuno sam srećan.
Emil
prvi Decembar
Нема коментара:
Постави коментар