Dole na plaži

Dole na plaži

Dolazi na konju, bez daljine, jahač tmine.... Proganja me u noćima, u plavetnim noćima.

Rođen sam četrdeset pete i umro nakon divnih 25 godina..

U noći  bez daljine..

Ostavio sam je samu, da me čeka,  da ne razume zvuk koraka u mislima, u sobama koje smo na brzaka ostavili, bez pakovanja.

Na dašku vetra još živi ta pesma, to je večni dašak vetra, ne promenjen od postanka.... Negde si sakrila ploču ali ja sam zaboravio koja je pesma na  njoj, koji je datum moje smrti, i datum moje sreće.....

Sve sam zaboravio dole na plaži, dok si se ti česljala u lepoj drvenoj kućici čiju sam terasu sam ofarbao u belo.

Negde si sakrila bezvremenu ploču, bezvremeni dašak vetra i....

I nikada nismo plakali.

Sreća uvek traje večno, muzika ne prestaje, prestaju samo vekovi i ljudi, i mali nerešeni konflikti duše, oni da, sreća nikada ne prestaje...

U noći bez daljine,  jahač tmine.... vidim ti lice i znam gde sam grešio....

Ali oprosti mi, imao sam tako malo vremena, bio sam mlad, ali oprosti mi.

Čudno je da su to moji snovi znali pre mene, o zar sam samo san....

Zar sam samo san bio, i nisam imao svoje dane...

Možda sam samo hteo da gledam tvj osmeh dole na plaži, puštenu kosu, sve tvoje ... sve što me je činilo, zar sam samo san bio.

Dolazi na konju, bez daljine, jahač tmine u dugačkom kaputu, ali ne mogu mu razabrati crte lica pod senkom šešira.....

Ali znam...Znam...To sam ja. 

Na dašku vetra još živi ta pesma...

Čekaj me, o molim te samo čekaj me...

Jer sreća nikada ne prestaje. 

                                                           Emil