КИШНИ ДАН

Са сопствене сахране се враћам,
жуто лишће кити кишни дан...
Правац кући, нигде не свраћам.
Говори су се смењивали,
као и Сунце и облаци ..
док су ме сахрањивали.
Срозао ми се интегритет,
изгубио сам тело,
више нисам ентитет.
А толико сам се због тела секирао,
те сам овакав, те нисам леп,
мозак сам себи испирао.
А сада ми све телесно не треба,

а још увек постојим,
не зависим ни од воде ни од хлеба.
У некаквој ретроспективи,
можда постоји и моја фигура,
али оно што стварно сам био, још увек живи.
И волео сам једну Дуњу, без краја и броја,
и још увек је волим..
Јесен стиже Дуњо моја.
А ето, сахрану је прескочила,
можда је спавала..

можда ја сада видим њеним очима.
Како ми људи себе слудимо,
жуто лишће кити кишни дан..
зар морамо умрети да се пробудимо.

Емил Ранковић