Шта си јој дао?

Шта си јој дао?

Прегршт балавих снова,

оно што може пружити лова.

Само си срао.

Са киме си мислио да се дружиш?

Балавко,

немаш ти појма слинавко.

Лова је кад немаш шта друго да пружиш.

Шта си јој дао?

Лошу перфекцију,

рокнуо себи адреналинску инекцију.

На првом тесту си пао.

Није више она коју си знао!

Са њом се сломило и нешто у теби,

Сада коњу одјеби.

Шта си јој дао?

А правио си се фин као!

И онда бацио све у воду,

Украо си јој слободу.

А шта си јој дао?

Ја сам и почетак и крај  у напред знао.

Не мешам се у туђе животе,

нисам  ја крив за идиоте.

Само те питам: Шта си јој дао??

                              Емил

                           (мислим да је још Март)

Hiljadu i jedno "zbog tebe"

Zbog tebe sam dobio keca iz matematike,
i na srpskom jeziku, iz gramatike.
Zbog tebe sam se pod jorganom skrivao
I tajno uživao, mislim....baš sam snivao.
Zbog tebe sam čak i tajno plakao,
i tri puta bezuspešno sa mosta skakao.
Zbog tebe sam prestao da čačkam i nos i mečku,
i slučajno slomio dva rebra tvom dečku.
Zbog tebe sam mršaveo i gojio se,
krvario i znojio se.
Zbog tebe sam ćutao kad mi vade zub
i do kraja “odvrtao“ muzički stub.
Zbog tvog bataka i karabatka
meni se dizala patka.
Zbog tvog vitkog struka i kuka
mene je hvatala muka.
Ja u stvari ništa nisam zbog sebe,
sve sam radi tebe.
Zbog tebe sam ljubav na prvo mesto stavljao,
razne koktele pio i spravljao, dobro, ne kažem...lepo sam se zabavljao.
Zbog tebe je Dostojevski napisao „idiota“
a ja bio pokusni miš iz tvog života, sramota.
Jureći tebe sam i ostario..
nekako sam se smežurao i ispario, skroz sam se pokvario.
Zbog tebe mi je endorfin tužan,
zbog tebe sam sada star i ružan.
Nisam te nikada dobro naciljao i pogodio,
a jebi ga baš... zbog tebe sam se i rodio.

eMiL – zbog tebe

06.06.2010

Odavno zaboravljeno

Pod tamnim fenjerima zaboravljeni grad drema u mom srcu..
vekovi su prošli ali fasade su nepromenjene, svetlucaju kao nekada trošnim sjajem... sve se raspada obrazujući kristalne kapi vremena.
Kroz moju glavu promiču slike, njena haljina plavlja od svih drugih, rubini oko vrata i skulpture i ornamentika od zlata.
Mermernim stepeništem žuri da ne zakasni na bal. A ja se krijem u senci presrećnih ljudi koji su spremni da se zabave. Imam metalnu masku boje meda, iza te maske moj pogled je mutan... od želje za tobom.
Štapovi sa sedefom gospode do mene, i dame sa perijem i šeširima, gutam ukus svoje želje. Tvoj struk je zategnut do pucanja, gromki aplauz utišava moje misli.
Sa lustera se pale dve po dve svetiljke ali nadamnom je oblak tame, ne možeš ni znati da sam tu. Ja sam senka, ne postojim, pod maskom boje meda ničega nema osim ogledala za tvoju haljinu. Ples i igra šire se van zidina, van niša i svodova, lukova ukrašenih čipkastim sjajem i sve to izlazi napolje u mirnu, pospanu i zvezdanu noć.
Skitnice već govore, da postojim. Da sam ja tu, na tom mestu da je ona mali bog rasturenih snova, nedostižna figura savršenstva. Trenuci su komadići večnosti, miris mi razara nozdrve, tvoj izdvojeni miris... od karanfila i šumske trave, od tvojih noći spremanih za mene. Znaš li da postojim pod maskom u moru maski i među morem drugih pritajenih misli. Arabeske i vitraži, tražim izlaz, ako me uhvate nikada te više neću videti. Tek kada vetar napuni dvoranu i pogasi svetiljke, ja ću otići.. nestati.
Želja za tobom krade mi volju, samo sam utvara, samo utvara zaboravljenih događaja, i ništa više. Ja sam zidar i rušitelj svega ovoga ovde a ti, ti si bestelesno nemirna, tvoji kukovi su od mekane gline, Bog još nije oprao ruke od vajarskog poduhvata. A ja plutam pod oblačkom tame. Baklje.. natopljeni fitilji i sveće ne obasjavaju moj lik, ja sam mračno nepostojeći.
Prvi čin je gotov, vetar leluja kroz usnule senke. Pod krugom zvezda, kada se predstava zavrsi, u skrovitosti gradskih kapija....... ljubiću tvoj vrat.
Emil (pod maskom, u boji senke)



Међу птицама

Цивилизација нам ставља окове,
оптерећени смо ситницама.
Ја сам за веће скокове,
о како завидим птицама.

Слобода је угушена,
окружени смо психопатама и убицама.
Нада је срушена,
о како  завидим птицама.

Ни једна монументална скулптура,
све се заврши на скицама.
Живот ме у понор гура,
о како завидим птицама.

И док ме пребијеног одводе,
у оковима и лисицама,
опраштам се од слободе,
о како завидим птицама.

                                  Емил  19.03.2013

КИШНИ ДАН

Са сопствене сахране се враћам,
жуто лишће кити кишни дан...
Правац кући, нигде не свраћам.
Говори су се смењивали,
као и Сунце и облаци ..
док су ме сахрањивали.
Срозао ми се интегритет,
изгубио сам тело,
више нисам ентитет.
А толико сам се због тела секирао,
те сам овакав, те нисам леп,
мозак сам себи испирао.
А сада ми све телесно не треба,

а још увек постојим,
не зависим ни од воде ни од хлеба.
У некаквој ретроспективи,
можда постоји и моја фигура,
али оно што стварно сам био, још увек живи.
И волео сам једну Дуњу, без краја и броја,
и још увек је волим..
Јесен стиже Дуњо моја.
А ето, сахрану је прескочила,
можда је спавала..

можда ја сада видим њеним очима.
Како ми људи себе слудимо,
жуто лишће кити кишни дан..
зар морамо умрети да се пробудимо.

Емил Ранковић

Скво

                        Скво

Има тренутака када постанемо блиски,

у задиханој тами, кад нестане виски.

Кад у пропаст оде маст,

кад нас прогута страст.

Има тренутака када љубав постоји,

у нашем мрачном свету у боји.

Кад и неко као ја испадне свиња

ил' тако нека животиња.

И онда то мало славе помрачимо,

снови се распрше још док се облачимо.

Хтео бих већ једном да променим то,

али не знам где је моја скво.

Постајем сам себи странац,

где то грешиш индијанац?

На крају изгубим сваку жену,

добијем брусхалтер за успомену.

Срце ми је умотано у ћебе,

није љубав кад се само јебе.

С којом год будем није то-то,

ја још маштам о мојој скво.

                  Емил – Жалосна Сова

Glupave nedelje

Opijen lakim drogama
iz laboratorija sopstvenog tela,
najveće blago sam pronašao među njenim nogama
a to je i htela.
Uz malo endorfina
i testosterona
i uz blagoslov crnog vina..
sreću smo pronašli ja i ona.


Emil

Звер у плавом

I sve to zbog tebe

Zbog tebe sam dobio keca iz matematike,

i na srpskom jeziku, iz gramatike.

Zbog tebe sam se pod jorganom skrivao

I tajno uživao, mislim....baš sam snivao.

Zbog tebe sam čak i tajno plakao,

i tri puta bezuspešno sa mosta skakao.

Zbog tebe sam prestao da čačkam i nos i mečku,

i slučajno slomio dva rebra tvom dečku.

Zbog tebe sam mršaveo i gojio se,

krvario i znojio se.

Zbog tebe sam ćutao kad mi vade zub

i do kraja “odvrtao“ muzički stub.

Zbog tvog bataka i karabatka

meni se dizala patka.

Zbog tvog vitkog struka i kuka

mene je hvatala muka.

Ja u stvari ništa nisam zbog sebe,

sve sam radi tebe.

Zbog tebe sam ljubav na prvo mesto stavljao,

razne koktele pio i spravljao, dobro, ne kažem...lepo sam se zabavljao.

Zbog tebe je Dostojevski napisao „idiota“

a ja bio pokusni miš iz tvog života, sramota.

Jureći tebe sam i ostario..

nekako sam se smežurao i ispario, skroz sam se pokvario.

Zbog tebe mi je endorfin tužan,

zbog tebe sam sada star i ružan.

Nisam te nikada dobro naciljao i pogodio,

a jebi ga baš... zbog tebe sam se i rodio.


eMiL – zbog tebe

06.06.2010