Svoje i samom sebi "Ja"

Moje "Ja" misli, dakle postoji, pa šta.
A pitali li mene ko, šta i 'što.
Dosta mi je više i "Ja" i ega, hoću dalje bez toga svega.
Al' šta onda ostane, šta prestane a šta postane?
Teška metanoja, isti spektar a druga boja.
Postoje razne varijacije za iste halucinacije
(skokni malo do ordinacije).
Doktore, patim, ko sam pomozi da shvatim.
Jel imate neke inekcije protiv ambivalencije?
(Doktor valjda ne može biti štetan, jer mnogo je pametan)
Kada isključim "Ja", šta ostane, hoće u meni nešto da zna.
Ovo mozganje a priori me smori.
(misao se u meni bori)
Hoću totalnu anesteziju, mislim... bilo kakvu amneziju.
Ovo moje "Ja", sve hoće da zna.
Misli me stisle, mnogo misle.
Kako da naučim da ih isključim?
Zbog njih imam deficit sna, laku noć moje "Ja"!
                                              Emil, to jest Ja ili "Ja"

Između dva sunca

Kada čovek spava, hrče i bunca
zapravo živi u svetu između dva sunca.
Ja sam, uglavnom, seljak, loš đak, provincijalac, marginalac...
I ja sam primerak begunca
prognan u svet između dva sunca.
I samo sam spavao, položaj nisam zloupotrebljavao,
nisam krao, a da je to dozvoljeno nisam ni znao.
Nikoga nisam overio, nisam novac proneverio,
nisam strančario, nosio najke a opančario.
Nisam oportunisao, na slabe kidisao,
novac u banku, pa iz zemlje zbrisao...
Ja sam na svoju radost i štetu,
samo živeo u tom između dva sunca svetu.  Emil

Zašto

Zašto su sve tvrđave osvojene, zašto su zgrade Beograda u sivo obojene? Zašto se snegovi tope i zbog čega hoćemo da postanemo deo evrope? Zašto svako sličnog sebi nađe i zašto sa rupom tonu lađe?  Zašto se ljudi prepiru a na kraju života umiru? Mislim zašto se svađaju i kad već moraju umreti, zašto se rađaju? I da li iza kraja postoji još jedan kraj, zašto postoje tama i sjaj? Ima li još pitanja, i molim bez gađanja i ritanja?! Mir tamo u zadnjoj klupi, ili ćete zauvek ostati glupi! Pa ima li smisla pitati, ima li smisla čitati? Ljudski stvore, nikada nećeš znati odgovore! Emil (iz zadnje klupe)

Herc Elena

Probijajući se kroz masu ljudskog roblja, naleteh na mir nekog groblja. I odjdnom iz one buke i vreke nadjoh se sred mirne reke. I svud neka puzavica, u kamenu uklesana lica.  Tu su se skrivali, a nekada su se smejali i snivali. Zastadoh nad jednim grobom, doživevši i sebe kvarljivom robom.  Na slici je neka baka izbledela, u sivom  kamenu osedela. Vremenska varka je gravura tog lica...  nekad je bila devojčica. Grejala je srca dok se osmehivala, a sada je ovde počivala. Sedeo sam, ćutao i knedle gutao...  I u prelepu devojku je stasala, sva je lepršala i talasala. Svi su korzom zbog nje šetali, svi su se za njom okretali.  U  misli sam se udubio ... da sam živeo ranije, još bi se u nju zaljubio.  Zvala se Herc Elena, sada je uspomena.  Sagorela je kao listić u plamenu, i ostala je samo slika u večnom kamenu. I onda sam ja zbrisao da ne bih više patetisao.  I kraj nekih zgrada sivih uleteh u bučan svet živih. Iza mene, u steni, ostala je priča o Herc Eleni.  Emil