Iza stvarnosti

Nigde pojaseva za spasavanje,


samo nemirna noć i spavanje.


Nema jorgana ni topline,


i šire se daleke zvezdane magline.


Titravi odraz na površini leda


sjajnog meseca, koji sve gleda.


A opet miriše bosiljak i kamilica


kraj fotografije tvog zamrznutog lica.


I čini da ova koliba od pruća


postane topla i udobna kuća.


Možda si zvezda il meteor što pada


bežeči od svoga okamenjenog stada.


I možda ćeš moj zamrznuti san


pretvoriti u sunčan dan.


Ali prazna je ta priča, i uzalud je trud,


ti i ne postojis, samo sam ja lud.






Eki(neki)

Uspavanka

Samo mirno spavaj devojčice plava
i ne brini, postaćeš i ti zla.
U trulom svetu što očajava,
slobodno se što duže drži sna.
Jednom postaćeš laka,
ugledaćeš se na druge.
Bićeš ista kao i svaka,
uronjena u more tuge.
Sada neka ti patuljci ispune san,
jer noć će uskoro pasti.
A sutra kad svane novi dan,
već ćeš odrasti.
Emil
22.06.2011

Verujem

Tragam za plavim maslačkom
u izgubljenom raju.
Tragam za onom tačkom na kraju rečenice,
ukusom dedine prepečenice,
i mirom pod njenim šeširom.

Tragam za strofom koja će me ubiti,
katastrofom koja će me probuditi,
devojkom koja će me sludeti.

U beskrajnom traganju,
’’bespotrebnom’’ izlaganju,
tragam za krajem u laganju.

Za ukusom super palačinke tragam,
tražim devojku po otisku šminke.

I prašnnjave tavane, plave ptice, znakove na fasadama,
Trnove Ružice uspavane, njeno lice među zgradama.
Petlove novog jutra, ostatke od juče u sutra,
poentu u meditaciji, falinku u gravitaciji, kocku u rotaciji.....

I sve što pronađem vodi ka novom traganju,
oprostite ako sam smetao.
Ovo je kraj mom izlaganju,

Tragam za novim snom u snu,
Za vrhom na dnu....
Mesečina je plava, samo ne razumete,
nad vodom igraju vile, noćno nebo je puno pesme.
I sve ono što se ne sme, čime plaše decu...
Ja pronađem u starim fenjerima, u eci peci pecu....

I evo gde kaplje kiša niz novi dan,
narandzasti patuljak kisne,
i koga probudi san i tišina kad vrisne.

Tragam za onim što sam bio,
dok sam umeo da sanjam i dok sam snio.
Koliko vredim i koliko ću vredeti,
koliko ih ubedim da me ne mogu ubediti.

Hodam kroz polja prašnjavih ljubičica
I ni jedna ptica ne odleće od mene.
Na uzglavlju šarene posteljine
titrave igraju sene i noć me okružuje
svojom nasmejanom pesmom.

Oprostite na lošem ukusu čaja,
i što sam se ovako ophodio,
tu negde između princeze i zmaja... ja sam se rodio.
Noć je i treba dosanjati stvarnost.


Emil

26.06.2011

Moji lepši svetovi

Moji lepši svetovi

Imam oči  unutar sebe

i tri hiljade plavih svetova

i beskonačan sluh

i crvene cipele i jedanaest godina.

Imam bicikl na sunčani pogon

i jači sam od svih dečaka,

ja sam vitez, džentlmen i sanjivac...

ne dirajte me.

Sve ostalo je nevažno,

mrzim sporedne discipline odrastanja,

mrzim starce svojih godina

koji se ne žele igrati sa mnom.

Imam tri hiljade plavih svetova

i usta zevalice

i oči ispod kapaka

koje ne podižem da bih video svet.

Imam rog od jednoroga 

i kandžu od zmaja,

ja sam vitez i džentlmen

i imam jedanaest godina.

I sa tih jedanaest

ja sam shvatio čovečanstvo,

dalja shvatanja mi nisu potrebna,

zadržite ih za sebe.

Imam svoj sunčani bicikl

i neistražene džungle,

imam srce i mastu i tri hiljade plavih svetova...

i dalja shvatanja mi nisu potrebna.

                                                             eMiL

Godina 2063

GODINA 2063

           Godina 2063        

- Bz2, šta misliš, šta ako Zemlja nije kockasta?  

- Ma nemoj Bc4, a kakva je onda? 

- Možda je baš okrugla! 

- A gde si ti to pročitao da je okrugla? 

- Nigde! 

- A jel si pročitao negde da je kockasta? 

- Svuda!   

-Pa jel ti to govori nešto? 

- Ali šta ako nam na  Hologramu, petici  i  X2 ne govore istinu?

- ŠTA LUPAŠ, JESI LI TI SKRENUO! Hoćeš da te neko čuje. 

-  Ali razmisli , ak... 

- Neću da razmišljam, nego ko je beše bio tvoj deda  Bc4 ? 

-Emil ...

- Pa jel hoćeš da prođeš kao on?? 

-Neću! 

-Pa kakva je onda Zemlja?     

- Kockasta !  

-Pa normalno da je kockasta!

( jedno vreme traje kockasta tišina dok dva prijatelja gegaju prema školi. Prvi je prekinu Bz2)

-Šta si ti dobio na c5 testu o svemiru?

(kockasta tišina jos traje u glavi Bc4)

-B C 4, jel si gluv !!!

-Dobio sam nulu!

-Pobogu, na šta nisi dobro odgovorio?

-Na naj prostije pitanje!

-Koje?

-Ko je stvorio svemir!

-Šta, zezaš me, pa to svi znaju!?

-Ko ga je stvorio?

-Šta se praviš lud Bc4, pa LjUDI su ga stvorili, ko drugi!!

-Ljudi ...    Ja sam izgleda Bz2 glup čovek. Sve mi je nelogično i bez smisla!

-Pazi, mogao bi da odeš i prekontrolišeš se, možda su ti loše napravili mozak!

-Izgleda da su ga loše napravili!

(I dva prijatelja odgegaše polietilenskim drumom ka univerzitetu. Iznad njih bilo je jedno modro nebo, jedne kockaste stvarnosti. Istina nije ono što je stvarno, istina je stvar viđenja.)

                                                                                                              Emil

                                                                                                       ( pedeset godina ranije )

Tričavih milijardu svetlosnih godina

Tričavih milijardu svetlosnih godina

Kako se snovi tek tako rode

 a onda sve prođe i ode,

samo  nestane.

Omiljen pesnik i njegov stih,

o kako voleo bih

da bol prestane.

I tama kada se obruši,

kada sve što volim se sruši

i odnese voda.

U senci starih skulptura

i nedešifrovanih gravura

čeka me sloboda.

Kako umem da sagledam plavet,

tek kada pobedim avet

i slep kada progledam.

Kada napustim luku,

i u njoj ostavim strah i muku, 

jer nisam hteo da se predam.

I Žak Prever i Šarl Bodler

daju energiju za moj propeler

čim ih se setim.

I Da Vinči i Buanaroti

moji su kopiloti,

uvek su sa mnom kada uzletim.

Kako se snovi tek tako rode

a onda sve prodje i ode,

ostane tek mali cvetić u svesci.

Omiljen pesnik i njegov stih,

o kako voleo bih

da Bog oživi na ovoj fresci.

                                     Emil 2012

Rain

      Kapi kiše koje se kotrljaju po staklu ogromnog prozora, najvećeg pored koga sam  stajao.

 A iza mene je jedna isto tako velika prostorija, prazna i tiha, čuje se moje disanje. I napolju je jedan veliki svet, prenatrpan prazninama, mokar i pospan, bez vođe i nade.

 Kapi se slivaju u suprotnom pravcu, od dna ka vrhu prozora, možda je to vetar, kontra gravitacija, mrtvi pixel u mom mozgu.. i oblaci. Pored mene sedi jedna sreća i jedna tuga, igraju karte kraj prozora niz koji se sliva kišni dan u kontra smeru, nerešeno je.  Nerešena partija nadahnuća i nanometarskih poraza, velikih poniranja i suština većih od najvećih praznina. Mogu mislima da pokrenem svet, i tako sam pustio muziku kišnom gradu, kabanice, šeširi i kišobrani su se okretali tražeći izvor zvuka, ali uzalud, ja sam izvor. Pretvorio sam čitave ulice u Čajkovskog, u Štrausa i Musorskog..   Na lepom plavom Dunavu, kišni valcer za uspavane entitete i mediokritete. Iza mene, nad parketom odzvanjali su zvuci. A bio je mokar dan, da ne prejudiciram u viđenju narednih, i tek po koja mala oaza, oreol od misli i ukradenog proleća, bio sam apsolutni gospodar svoje sudbine, kraj velikog prozora ja sam stvarao svet. Iz blistavog mercedesa sa uključenim brisačima izašle su štikle, tanke kao vrat kristalne čaše.. zastala je dok se vetar igrao njenom bundom, otkud Čajkovski u ovo doba sveta, oreol od misli. Ja sam pisao po zamagljenom staklu  ''Lutko,vrati se u auto..“ i gle, prst mi je prošao kroz staklo i cela ruka i glavu sam proturio. Mahnuo sam joj, privukao jedan oblak i seo u njegovu baršunastu neminovnost.. Okrenuo sam se na tren i video iza ogromnog prozora usamljenog mladića, hteo sam mu reći nešto, ali suština počinje tamo gde reči prestaju. Ispod mene, na uspavani grad padala je kiša i dobovala po sjajnom mercedesu. Gume sa šarama od četiri milimetara odnosile su je nekuda ... nekuda od mene, prolazeći kraj saobraćajnih znakova na kojima stoji da od te tačke prestaje ljubav i nema ograničenja brzine, niti bilo kakvih ograničenja.. Osluškivao sam taktove motora, zvuk petostepenog, sekvencionalnog menjača, njeno ubrzano disanje, čak i zvuk njenih suza... Odavde sve počinje, pisalo je, dobro došli, samo ljubav prestaje. Utonuo sam u oblak i shvatio... potpuno sam srećan.

 

                                                             Emil

                                                             prvi Decembar

Dole na plaži

Dole na plaži

Dolazi na konju, bez daljine, jahač tmine.... Proganja me u noćima, u plavetnim noćima.

Rođen sam četrdeset pete i umro nakon divnih 25 godina..

U noći  bez daljine..

Ostavio sam je samu, da me čeka,  da ne razume zvuk koraka u mislima, u sobama koje smo na brzaka ostavili, bez pakovanja.

Na dašku vetra još živi ta pesma, to je večni dašak vetra, ne promenjen od postanka.... Negde si sakrila ploču ali ja sam zaboravio koja je pesma na  njoj, koji je datum moje smrti, i datum moje sreće.....

Sve sam zaboravio dole na plaži, dok si se ti česljala u lepoj drvenoj kućici čiju sam terasu sam ofarbao u belo.

Negde si sakrila bezvremenu ploču, bezvremeni dašak vetra i....

I nikada nismo plakali.

Sreća uvek traje večno, muzika ne prestaje, prestaju samo vekovi i ljudi, i mali nerešeni konflikti duše, oni da, sreća nikada ne prestaje...

U noći bez daljine,  jahač tmine.... vidim ti lice i znam gde sam grešio....

Ali oprosti mi, imao sam tako malo vremena, bio sam mlad, ali oprosti mi.

Čudno je da su to moji snovi znali pre mene, o zar sam samo san....

Zar sam samo san bio, i nisam imao svoje dane...

Možda sam samo hteo da gledam tvj osmeh dole na plaži, puštenu kosu, sve tvoje ... sve što me je činilo, zar sam samo san bio.

Dolazi na konju, bez daljine, jahač tmine u dugačkom kaputu, ali ne mogu mu razabrati crte lica pod senkom šešira.....

Ali znam...Znam...To sam ja. 

Na dašku vetra još živi ta pesma...

Čekaj me, o molim te samo čekaj me...

Jer sreća nikada ne prestaje. 

                                                           Emil

Морнар

MORNAR

Alo mornar, zajebi,

ja sam već star, odjebi.

Ma kakva voda, bla,bla,bla..

ja nisam sa broda, nego sa tla.

Jebeš daljine, kad se bojim,

bez prašine ja ne postojim.

Mornar, hajde se sredi,

zahvataš vodu u prazan bunar, drugog ubedi.

Ali mornar moj je drugar,

u tome je stvar.

Kaže.. najlepše su noći a laže, ja necu moći.

Talasi jedino prave šum, zvezde sjaje,

isprazniš um i beskraj traje.

Ćuti bre mornar, jel imaš dušu,

kažem ti da sam star, ja živim sušu.

To sam ja, zemlja i trava,

čovek sa tla, nije za mene pučina plava.

Ali mornar moj je drugar,

to menja stvar.

Ostavljam njive i obične žene,

idem gde žive morske sirene.

Da pesmu im čujem, da se ne kajem,

rumom da se trujem i sa morskim psima da lajem.

Suludih misli da se manem, da nešto je moje..

da udahnem i zastanem, samo daljine postoje.

Hajde mornar ukrcavaj sve što može da stane,

ne zajebavaj, krećemo pre nego što svane!

                                   milE

Плави брод

ПЛАВИ БРОД

Позивам воду да помогне насуканом броду,

црне га мисли гоне и лагано тоне.

Промашио је суштину, тоне у прашину,

разне га муче бољке, шапућу мртве шкољке.

Циче јарболи од кедра, завијају тужно иструлела једра.

Тајну чува бродска свеска, скривена испод наслага песка.

Ветар тек донесе коју слану капљицу мора,и тужно се осмехне испуцала кора.

Нит сирена, нит медуза, само слане капљице суза.

 Ветрови далеки говоре свима о миту да доћи ће плима,

да ће море загрлити лађу, да исти се нађу.

А онда у јуриш ка бескрајној води и толико очекиваној слободи,

где за њега престају муке, грле га бескрајне влажне руке.

Јунаци се не боје, и он ће поносан отићи у плаву гробницу међ' своје.

                                                                                                            Емил