 |
| фотографија Горан Јордански - Јорданац |
Где су густа дрвећа,
где је пепео и мрак зрео,
где птица не иде предалеко,
планину где прекрива снежни вео ...
У дубинама тамних шума,
чврсто као корење,
опасније од пума,
чудно живи створење.
Али чим магла напусти јутро,
и пробуди те свитање бело.
Крије се близу воде и
долази у село.
Али то више није авет
што вришти и кречи.
Небеска му плавет
режање претвори у речи.
Док дим устаје у мраку
шири се опори дах пива,
иза леђа стола
уз топли рум он снива.
И сељаци који постају смели,
у шуму ће ићи,
и понети оштре стреле,
и кроз мрак му прићи.
Да униште ово створење,
врхом својих стрела,
да разбију ноћне море,
и довуку га до села.
А кад се сумрак спусти,
и роде се прве звезде,
мрак га сакрије густи
и мисли му у шуму одјезде.
Свака грана дрхти од страха
и Месец пребледи.
Његов урлик оставља без даха
и сва се сељачка крв заледи.
На крају је само мит,
кажу да то ветрови вриште.
Али ја знам да постоји нит
која спаја човека и чудовишта.
Емил
