Gledam u jezero, nepostojeće u nepostojaćem,
permanentno otegnuto u nedogled, nedodir, u
sveobuhvatnu celinu ničega.
Gledam u Sunce koje je umrlo za četiri milijarde godina
i tu je sada neki prostor bez prostora, bez vremena, gravitacije i ravnoteže...
Neka deca se igraju posle dvesta godina, na mestu gde je bila moja soba....
I sve su knjige istrulele, niko ne zna da fragment mog rukopisa još živi pod zemljom u staklenoj tegli, sto pedeset godina nakon prestanka upotrebe staklenih tegli.
Gledam u sebe gde neka sila pumpa krv do mog mozga u kome se dešavaju čuda neviđena, metanoja trenutka, sve vidiš bez očiju, bez gledanja ....
Zvezde još kruže u tišini iznad mili sekunde ljudskog roda, nano sekunde, smešne za pominjati je, a ljudski rod.
Gledam i vidim više nego što vazduh u mojim plućima može da ispumpa vazduh u krv, Sunce u očima, hemoglobin ... solarna joga.
Endorfin, serotonin ... nedokučivosti kvantnog sveta.
Sve je tako prosto, jednačina sa bilijardu nepoznatih u svesci prve klupe jednog vanzemaljca ...
A ja .... ništa ja ne znam, ne vidim, ne razumem....
Samo prejudiciram, preferiram neznanje, krijem strah iza sopstvene moći, dodirujem beskraj, bezdodir.
Moj komšija, oslonjen na ogradu puši cigaru, negde iza u prolećnom jutru peva slavuj, veverica glođe orah,
imam pocepane farmerice, šezdeset otkucaja srca u jednoj vremenskoj jedinici, džemper sa 30% vune, vene i ostale krvne sudove, starke, hipotalamus u mozgu, neku staru pesmu u glavi... i sve je to već prošlo i desilo se pre četiri milijarde godina, dok je još postojalo Sunce.
Recite mi da nije tako!
Dođite za četiri milijarde godina i recite mi da nije tako!
permanentno otegnuto u nedogled, nedodir, u
sveobuhvatnu celinu ničega.
Gledam u Sunce koje je umrlo za četiri milijarde godina
i tu je sada neki prostor bez prostora, bez vremena, gravitacije i ravnoteže...
Neka deca se igraju posle dvesta godina, na mestu gde je bila moja soba....
I sve su knjige istrulele, niko ne zna da fragment mog rukopisa još živi pod zemljom u staklenoj tegli, sto pedeset godina nakon prestanka upotrebe staklenih tegli.
Gledam u sebe gde neka sila pumpa krv do mog mozga u kome se dešavaju čuda neviđena, metanoja trenutka, sve vidiš bez očiju, bez gledanja ....
Zvezde još kruže u tišini iznad mili sekunde ljudskog roda, nano sekunde, smešne za pominjati je, a ljudski rod.
Gledam i vidim više nego što vazduh u mojim plućima može da ispumpa vazduh u krv, Sunce u očima, hemoglobin ... solarna joga.
Endorfin, serotonin ... nedokučivosti kvantnog sveta.
Sve je tako prosto, jednačina sa bilijardu nepoznatih u svesci prve klupe jednog vanzemaljca ...
A ja .... ništa ja ne znam, ne vidim, ne razumem....
Samo prejudiciram, preferiram neznanje, krijem strah iza sopstvene moći, dodirujem beskraj, bezdodir.
Moj komšija, oslonjen na ogradu puši cigaru, negde iza u prolećnom jutru peva slavuj, veverica glođe orah,
imam pocepane farmerice, šezdeset otkucaja srca u jednoj vremenskoj jedinici, džemper sa 30% vune, vene i ostale krvne sudove, starke, hipotalamus u mozgu, neku staru pesmu u glavi... i sve je to već prošlo i desilo se pre četiri milijarde godina, dok je još postojalo Sunce.
Recite mi da nije tako!
Dođite za četiri milijarde godina i recite mi da nije tako!
Emil
Нема коментара:
Постави коментар