Antagonizam dekadencije

Negde u plićaku moje svesti, u mraku...
živim kao amebe, u hladu od neznaja i nepriznavanja.
Gde me možeš odvesti, dokazati prostaku,
upiti me u sebe, probuditi me iz ovog spavanja.
Negde u demagoškoj stvarnosti, u rascepu uma...
verujem u laži, u sranja na televiziji.
Čudne su podudarnosti, fleksibilan sam kao guma,
drugog mene potraži, u nekoj svojoj viziji.
Negde pre Staljina i Tita, u zemlji ludaka...
u svetu lažova, pre mračnog srednjeg veka.
Iznad najnovijeg pinkovog hita, iza tih žvaka.
Iza sveta koga pokreće lova ... potraži čoveka.
Tu ja čekam svanuće, potraži me ...
kofere sam odavno paučinom oblepio, vreme stoji.
I sada daleko sam od kuće, osnaži me,
dobrovoljno sam oslepeo, vidim samo ono što ne postoji.
Jel to kraj prijatelju moj, nebo posrće ...
magle nas prekrivaju, za istinu smo ćoravi.
Ja sam bar kod, još jedan broj, novac se obrće,
retki još snivaju i zato me zaboravi.
Negde u plićaku moje svesti, u mraku ...
ne smem istinu da kažem, niti predočim.
Mi se nikada nećemo sresti, živim u sokaku ..
i samo lažem, sa istinom ne smem da se suočim.
Emil