Probijajući se kroz masu ljudskog roblja, naleteh na mir nekog groblja. I odjdnom iz one buke i vreke nadjoh se sred mirne reke. I svud neka puzavica, u kamenu uklesana lica. Tu su se skrivali, a nekada su se smejali i snivali. Zastadoh nad jednim grobom, doživevši i sebe kvarljivom robom. Na slici je neka baka izbledela, u sivom kamenu osedela. Vremenska varka je gravura tog lica... nekad je bila devojčica. Grejala je srca dok se osmehivala, a sada je ovde počivala. Sedeo sam, ćutao i knedle gutao... I u prelepu devojku je stasala, sva je lepršala i talasala. Svi su korzom zbog nje šetali, svi su se za njom okretali. U misli sam se udubio ... da sam živeo ranije, još bi se u nju zaljubio. Zvala se Herc Elena, sada je uspomena. Sagorela je kao listić u plamenu, i ostala je samo slika u večnom kamenu. I onda sam ja zbrisao da ne bih više patetisao. I kraj nekih zgrada sivih uleteh u bučan svet živih. Iza mene, u steni, ostala je priča o Herc Eleni. Emil
Нема коментара:
Постави коментар